Viši sud u Beogradu je Huseina Mujanovića, bivšeg pripadnika Armije Republike Bosne i Hercegovine, osudio na kaznu zatvora od 10 godina za zločin koji je, tokom agresije na BiH, navodno, počinio nad srpskim civilima u “pritvoru snaga Armije RBiH” u Sarajevu.
Mujanović je optužen, mahom, na osnovu izjava svjedoka “po narudžbi”, a potom, 2018. godine, na graničnom prelazu između Srbije i Bosne i Hercegovine uhapšen, te sproveden u pritvor Višeg suda u Beogradu.
Šta je sa obećanjem Aleksandra Vučića da će, napokon, predmeti ratnih zločina koji se protiv državljana Bosne i Hercegovine vode pred sudovima u Srbiji, biti ustupljeni pravosuđu Bosne i Hercegovine, zasad niko, ne zna.
Ili možda i zna, samo neće, ili nema hrabrosti da to javno i obznani.
Je li, možda, prevario Vučić?
U svakom slučaju, oni, koji su sa Vučićem u Beogradu dogovarali pravosudni dil u slučaju Edina Vranja, morali bi to znati.
Za razliku od Bosne Hercegovine, Srbija ne potražuje ni jedan predmet ratnih zločina od našeg pravosuđa.
Jednostavno, takvih predmeta nema pred domaćim sudovima.
Ima, naravno, ratnih zločinaca koji su, bilo da su komandovali jedinicama koje su počinile najteže ratne zločine u našoj zemlji, ili su, pak, bili njihovi direktni izvršioci, a koji se, svako malo, prošeću našom BiH, ali njih nema ko da hapsi.
Ustvari, niko ih ni ne optužuje, da bi, kad nam na granicu kroče, bili uhapšeni, a potom, po zakonu i suđeni.
Nije poznato da je neki od poznatih ratnih zločinaca koji se, naprimjer, “proslavio” na masovnim egzekucijama Bošnjaka u Podrinju, Prijedoru itd, a koji živi u Srbiji, uhapšen na graničnom prelazu s bilo kojom zemljom u Evropi i svijetu, zbog toga što za njim postoji potjernica nekog od sudova u Bosni i Hercegovini.
Nema takvih.
Onaj ko pita ko je za to kriv, ili je s pameću “na jednu vodu”, ili od 1992. godine nogom nije kročio preko granice BiH, pa ne zna šta se u njoj događa, a kamo li kakvo joj je pravosuđe.
Jer, zahvaljujući nekadašnjim dogovorima o tobožnjoj “pravosudnoj saradnji” prvih ljudi Tužiteljstva BiH i Tužiteljstva Srbije, začinjenim elegičnom svirkom skadarlijskih tambura i tamburaša, irskim viskijem i ovalima pečenih rebaraca, za bosanskohercegovačko pravosuđe, zločinci iz Srbije su odavno amnestirani.
Ustvari, ne postoje.
Almasa Hadžić/Politicki.ba
